Ko je dr Nemanja Savković

Dr Nemanja Savković je doktor stomatologije i implantolog koji od diplomiranja 2010. godine radi u kliničkoj praksi, a implantologijom se bavi od 2013. godine. Osnivač je i vodi ordinaciju u Beogradu, Premium Dental na Novom Beogradu, centar usmerena na oralnu hirurgiju, implantologiju i rekonstruktivnu i estetsku stomatologiju. Pored sopstvene ordinacija, gostuje kao stručni saradnik u više stomatoloških centara u Beogradu i okolini, najčešće upravo na složenijim implantološkim slučajevima. Znanje kontinuirano nadograđuje kroz edukacije i kurseve u zemlji i inostranstvu, jer se protokoli u ovoj oblasti menjaju brže nego u većini drugih grana stomatologije.

Zašto se implantologija ne uči jednom i zauvek

Implantologija je disciplina u kojoj se sistemi, materijali i protokoli menjaju iz godine u godinu. Površine implanata se razvijaju tako da skraćuju vreme srastanja sa kosti, dizajn navoja se prilagođava mekšoj kosti, a digitalno planiranje je za deceniju promenilo način na koji se intervencija priprema. Doktor koji je edukaciju završio pre petnaest godina i od tada ne prati novine radi po protokolima koji su u međuvremenu prevaziđeni. Zbog toga stalno usavršavanje kroz kurseve i praktične radionice u ovoj oblasti nije formalnost na biografiji, već uslov da pacijent dobije rešenje koje odgovara današnjem stanju struke.

Šta znači planiranje od krajnjeg rezultata unazad

Klasičan pristup polazi od pitanja gde ima dovoljno kosti da se implant postavi. Savremen pristup polazi od pitanja kako treba da izgleda konačna krunica, kako da stoji u zagrižaju, kako da se uklopi sa susednim zubima i kako da se čisti. Tek kada je taj cilj definisan, određuje se položaj implanta koji ga omogućava, a zatim se planira šta treba uraditi sa kosti da bi taj položaj bio moguć. Ova razlika u redosledu je ono što deli implant koji funkcioniše decenijama od implanta koji je tehnički uspeo, a protetski predstavlja kompromis sa kojim pacijent živi godinama.

Uloga trodimenzionalnog snimka u planiranju

Panoramski snimak daje pregled, ali prikazuje vilicu u jednoj ravni i ne pokazuje širinu kosti. Trodimenzionalni snimak prikazuje visinu, širinu i gustinu kosti na svakom milimetru, kao i tačan položaj donjeg viličnog kanala i granica sinusa. Na osnovu njega se unapred zna koja dužina i koji prečnik implanta ulaze u raspoloživu kost, pod kojim uglom i da li je potrebna augmentacija. Kod složenijih slučajeva se izrađuje hirurški vodič, šablon koji tokom intervencije vodi instrument tačno po planiranoj putanji. Time se smanjuje trajanje same intervencije i uklanja improvizacija na stolici.

Zašto je vreme posle vađenja zuba kritično

Kost u vilici postoji zbog zuba i održava se opterećenjem koje zub prenosi na nju. Kada se zub izgubi, to opterećenje nestaje i organizam počinje da povlači kost sa tog mesta. Najveći deo gubitka odigra se u prvih šest meseci, a proces se zatim nastavlja sporije. Pacijent koji dođe odmah posle vađenja često ima jednostavnu ugradnju, dok isti taj pacijent posle dve godine odlaganja treba prvo augmentaciju kosti, više faza i duže vreme. Zbog toga se savet o vremenskom okviru daje već pri vađenju zuba, a ne tek kada se pacijent javi zbog problema sa žvakanjem.

Imedijatna implantacija i kada je opravdana

Imedijatna implantacija znači postavljanje implanta u istom aktu sa vađenjem zuba. Prednosti su očigledne, manji broj intervencija, bolje očuvanje kosti i mekog tkiva i kraća ukupna terapija. Uslovi za nju nisu uvek ispunjeni. Potrebno je da nema aktivne infekcije, da su zidovi alveole očuvani i da se postigne dovoljna početna stabilnost implanta. Kada ti uslovi nedostaju, teren se prvo sanira, jer je implant postavljen u nepovoljne uslove najskuplja moguća ušteda vremena. Odluka se donosi na osnovu snimka i kliničkog nalaza, ne unapred i ne po želji pacijenta.

Augmentacija kosti i podizanje poda sinusa

Ako je greben preuzak, implant se ne može smestiti tako da bude sa svih strana obavijen kosti, a to je uslov dugoročne stabilnosti. Tada se izvodi augmentacija, ugradnja koštanog nadomestka koji služi kao skela za rast sopstvene kosti. U bočnom delu gornje vilice češći je problem visina, jer se sinus posle gubitka zuba spušta i ostavlja svega nekoliko milimetara kosti. Podizanje poda sinusa stvara prostor za novu kost ispod sinusne membrane i otvara mogućnost ugradnje tamo gde je ranije bila nemoguća. Ove procedure produžavaju terapiju za nekoliko meseci, ali menjaju ishod iz nemogućeg u predvidiv.

Osteointegracija i zašto se ne meri kalendarom

Osteointegracija je proces u kome kost direktno sraste sa površinom implanta. Razlikuju se dva pojma koja se često mešaju. Primarna stabilnost je mehaničko držanje odmah posle ugradnje i zavisi od kvaliteta kosti i tehnike. Sekundarna stabilnost nastaje srastanjem i ona je trajna. U donjoj vilici srastanje najčešće traje oko tri meseca, u gornjoj četiri do šest, a uz augmentaciju i duže. Ove brojke su okvir, dok je merodavan nalaz na kontroli i izmerena stabilnost. Zbog toga se opterećenje ne uvodi po unapred zakucanom datumu, već onda kada implant to podnosi.

Pristup pacijentima koji se plaše intervencije

Strah od oralne hirurgije je jedan od glavnih razloga zašto ljudi godinama odlažu rešavanje problema. Najveći deo tog straha dolazi od neizvesnosti, dakle od toga što pacijent ne zna šta ga čeka, koliko traje i šta će osećati. Zbog toga se pre ugradnje objašnjava tok intervencije korak po korak, uz prikaz snimka i plana. Sama ugradnja se izvodi u lokalnoj anesteziji, a kod izraženog straha uz blagu oralnu sedaciju. Pacijent koji unapred zna šta se dešava i koji ima dogovoreni znak za pauzu prolazi kroz intervenciju mirnije, a mirniji pacijent zahvat čini kraćim i preciznijim.

Šta se očekuje u prvoj nedelji posle ugradnje

Otok je normalna pojava i najčešće dostiže vrhunac drugog ili trećeg dana, a zatim popušta. Hladne obloge se primenjuju samo prvog dana i u kratkim intervalima. Ispiranje usta se prvog dana ne izvodi, jer se time remeti stvaranje ugruška. Hrana je mlaka i meka, a žvakanje se prebacuje na suprotnu stranu. Konci se najčešće uklanjaju posle sedam do deset dana. Blaga osetljivost u tom periodu je očekivana, dok bol koji se pojačava posle trećeg dana zaslužuje kontrolu. Ovakva uputstva se daju pisano, jer pacijent posle intervencije retko zapamti sve što je rečeno na stolici.

Faktori koji odlučuju o dugoročnom uspehu

Pušenje je najizraženiji pojedinačni faktor rizika, jer smanjuje protok krvi u desni i kosti i značajno povećava mogućnost neuspeha, naročito u prvim nedeljama. Slabo regulisan dijabetes usporava zarastanje, dok dobro regulisan nije prepreka za terapiju. Neizlečena parodontopatija predstavlja stalni izvor bakterija i mora se sanirati pre ugradnje. Bruksizam stvara opterećenja veća od onih za koja je nadoknada projektovana, pa se u tim slučajevima planira i zaštitni splint. Zbog svega toga se pre terapije uzima kompletna medicinska anamneza, uključujući lekove koji se svakodnevno koriste.

Periimplantitis i zašto kontrole nisu formalnost

Implant ne može da dobije karijes, ali tkivo oko njega može da se upali. Prva faza zahvata samo desen i u njoj je stanje potpuno povratno. Ako se zanemari, upala prelazi na kost i dolazi do postepenog gubitka koštane podrške. Za razliku od prirodnog zuba, implant nema vezivni sloj sa nervima, pa upala napreduje brže i sa manje simptoma, često bez bola. Zbog toga se problem najčešće otkriva na kontroli, a ne po tegobama pacijenta. Kontrole na šest meseci sa profesionalnim čišćenjem i periodičnim snimkom nivoa kosti predstavljaju najjeftiniji deo cele terapije i istovremeno onaj koji je najviše štedi.

Zašto rad u dve ordinacije i saradnja sa drugim centrima nešto znači

Broj i raznovrsnost slučajeva direktno utiču na to koliko brzo doktor prepoznaje situaciju koja izlazi iz uobičajenog okvira. Rad u dve sopstvene ordinacije i gostovanje u više stomatoloških centara u Beogradu i okolini znače kontinuirani priliv različitih slučajeva, od jednostavne nadoknade jednog zuba do totalne bezubosti sa izraženim gubitkom kosti. Uz to, saradnja sa kolegama iz drugih ordinacija podrazumeva stalnu razmenu iskustava i drugo mišljenje na složenim slučajevima. U hirurgiji je to praktična prednost, jer se najveći broj komplikacija izbegava tako što se prepozna pre nego što nastane.

Kako izgleda prvi razgovor i šta pacijent treba da donese

Prvi pregled ne počinje od cene, već od stanja kosti, desni i preostalih zuba, kao i od opšteg zdravlja. Korisno je doneti postojeće snimke, spisak lekova koji se svakodnevno uzimaju i podatke o hroničnim bolestima, jer sve to menja plan terapije. Realan plan sadrži broj implanata, vrstu nadoknade, potrebu za augmentacijom, procenu ukupnog trajanja i raspored faza, sa jasno navedenim vremenom čekanja između njih. Pacijent iz tog razgovora treba da izađe znajući ne samo šta će se raditi, već i zašto baš tako, jer je razumevanje plana prvi korak ka tome da ga i sprovede do kraja.